Poremećaji Govora I Jezika

Dislalija je poremećaj artikulacije koja se ogleda u nepravilnosti ili nemogućnosti izgovora pojedinih glasova. Ispoljava se kao:

• Distorzija – kada je odrećeni glas oštećen i u manjoj ili većoj meri odstupa od pravilnog izgovora glasa
• Supstitucija – kada dete zamenjuje nerazvijen glas sa već postojećim glasom
• Omisija – kada dete ne izgovara pojedine glasove a njihov razvojni period je prošao

Uzroci dislalija su najčešće:

• Sredinski – detetu se tepa ili mu se daje loš primer od strane uže i šire društvene sredine. Ako neko u porodici zamenjuje glasove, pogrešno ih izgovara, postoji mogućnost da dete imitirajući usvoji takav govor
• Promene u anatomiji artikulatora govora (deformiteti zuba, vilice, usana, jezika, nepca)

Dislalija je najučestaliji govorni poremećaj kod dece. Deca uglavnom imaju problem sa izgovaranjem glasova š, ž, č, dž, l i naravno r, čiji izgovor se i najduže uči.

U dijagnostikovanju dislalija, od izuzetnog je značaja poznavanje karakteristika artilukaciono-akustičke strukture svih glasova. Procena se vrši na osnovu normi usvajanja glasova u određenom periodu razvoja. Na određenom hronološkom uzrastu treba očekivati pravilan izgovor određenog glasa. Odstupanja od ovih normi ne treba tolerisati.

Jednom pogrešno naučen izgovor određenog glasa dete ne može samostalno ispraviti. Zato je neophodan logopedski tretman!

Ukoliko se na vreme ne odpočne logopedski tretman nepravilnog izgovora glasova i ukoliko dete u predškolskom uzrastu ne izgovara korektno sve glasove, problem se može manifestovati u čitanju i pisanju. Zamena određenih glasova u izgovoru se direkto odražava na greške u pisanju. Vežbama logomotorike jačamo misice jezika i usana, čime stvaramo dobru osnovu za pravilno pozicioniranje određenog glasa. Vežbama diferenciranja fonemskog sluha radimo na formiranju pravilne akustičke slike glasova čime odklanjamo mogućnost zamene drugim glasom.

Dislalija – Korekcioni pristup
Nekada je postupak za korekciju izgovora bio iskljucivo “artikulacioni” metod (detetu je pokazivan polozaj govornih organa i sondama pomagano). Noviji pristup je bio korekcija putem sluha (akusticka stimulacija).

Naša praksa je da se kombinacijom ova dva postupka postižu najbolji rezultati. Korekcioni postupak bi se tako sastojao iz nekoliko etapa:

• Rad na auditivnom razvoju
• Rad na auditivno-artikulacionom izazivanju glasova
• Rad na usvajanju, automatizaciji i generalizaciji usvojenog glasa

Zašto “tepanje” ili mazni govor može biti opasan?
Deca uče da govore imitacijom, pa su im njihovi najbliži-roditelji, bake i deke prvi modeli. Slušajući njihov govor deca dobijaju osnovu za razvoj celokupnog govorno-jezičkog sistema. Zbog toga su velike šanse da ukoliko neko od roditelja ne ume da izgovori ili nepravilno izgovara određeni glas i dete ima problema sa izgovorom tog glasa. Zato roditelji treba da znaju da je bolje govoriti detu kao odrasloj osobi nego mu tepati, jer deca uče imitacijom pa im “čist govor” služi kao prvi model.

Disleksija
Disleksija je poremećaj u učenju čitanja i/ili razumevanja pročitanog, uz očuvanu senzornu i opštu sposobnost. Deca ispoljavaju teškoće u ovladavanju veštinama čitanja i pored sistematske obuke i ostalih povoljnih edukativnih, psiholoških i socijalnih faktora.

Smetnje se ispoljavaju u oblasti tečnosti čitanja, brzine čitanja, tačnosti i razumevanja pročitanog.

Problem se uglavnom uočava pred kraj 2. razreda kada deca sa disleksijom značajno odstupaju od nivoa čitačkih sposobnosti svojih vršnjaka i kada čitanje prestaje da bude predmet učenja već sredsko kojim se uči.

Zbog toga je naročitno značajno na vreme uočiti problem. Rana detekcija disleksije, dijagnostika i adekvanta rana terapija za rezultat imaju minimiziranje poremećaja i odstupanja ili njegovo potpuno prevazilaženje. Problem je moguće uočiti još u predškolskom periodu ispitivanjem jezičke spremnosti za ovladavanje veštinom čitanja.

U našem Centru obavlja se kompletna procena govorno-jezičnog razvoja deteta koja uključuje i procenu detetove jezičke spremnosti za ovladavanje početnim školskim veštinama (čitanja i pisanja). Značaj procene tih tzv „prečitačkih“ sposobnosti kao ranih indikatora uspeha u ovladavalju veštinama čitanja i pisanja, je u tome što omogućava otkrivanje i dijagnostikovanje suptilnih odsupanja u razvoju ovih sposobnosti koje ukoliko se ne tretiraju na adekvatan način i u adekvatnom periodu mogu dovesti do značajno nižih postignuća u ovladavanju veštinama čitanja i pisanja te se kasnije u školsnom dobu dijagnostikuju kao disleksija i disgrafija.

Simptomi disleksije su brojni, međutim ne moraju svi simptomi biti ispoljeni kod svakog deteta sa disleksijom. Takođe je bitno razlikovati decu sa nesavladanom tehnikom čitanja od dece sa disleksijom. Naime, deca sa nesavladanom tehnikom čitanja obično čine greške koje nisu sistematske, karakteristične za početne nivoe u ovladavanju veštinom čitanja i koje uz adekvatnu vežbu brzo isčezavanju. Deca sa disleksijom prave konszistentne greške koje su otporne na korekciju, dakle kod disleksije nisu važne samo vrste pogrešaka već i veliki broj uvek istih, karakterističnih grešaka.

Disgrafija
Disgrafija je poremećaj u učenju pisanja prema pravopisnim načelima jezika, a manifestuje se u čestim, mnogobrojnim i trajnim greškama. Greške su tipične i nisu povezane s neznanjem pravopisa, a javljaju se bez obzira na adekvatan razvoj inteligencije, svih čula i objektivno dobrih uslova školovanja.
Pisanje zahteva sinhronizovanu aktivnosti mnogih mentalnih funkcija, kao što su organizacija, pamćenje, pažnja, motorne veštine i mnogobrojni aspekti jezičkih sposobnosti. Dok pokušava da se priseti gde da stavi olovku i kako da napiše slovo, disgrafično dete zaboravlja šta je htelo da napiše.

Disgrafija može da nastane:
Kao posledica poremećaja u vizuelnoj percepciji i/ili prostornoj orijentaciji što se manifestuje simptomima kao što su zamena slova sličnih po obliku, pisanje slova sa izmenjenim položajem u prostoru, deformiteti slova, „ogledalsko pismo“ itd.
Kao posledica poremećaja u auditivnoj percepciji, kada dete ne razlikuje fonetski slične glasove/slova, što se često događa kod dece kod koje je prisutan govorni poremećaj nepravilnog izgovora glasova, kada dete supstituiše (zamenjuje) jedan glas drugim pogrešnim glasom u govoru što se manifestuje i u pisanju. Kod ovog oblika disgrafije u pisanju se uvek pojavljuje slovo koje supstituiše ono koje je trebalo da bude napisano.
Kao posledica nedovoljne jezičke razvijenosti, što se manifestuje pogrešnim rastavljanjem i sastavljanjem reči i remećenjem granica između reči, problemima promene reči prema kategorijama broja, roda, padeža i vremena, greškama povezivanja reči u rečenici, nepoštovanje pravopisnih i gramatičkih pravila.
Kao posledica nerazvijenosti i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke koji narušavaju samo rukopis, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu stranu, što se manifestuje simptomima kao što su neuredan rukopis, loše postavljen u prostoru, loše oblikovana slova itd.
Rukopis dece sa disgrafijom je obično nečitak, neuredan, pišu sporo i brzo se zamaraju. Ispoljavaju teškoce pri upotrebi pravopisnih i gramatičkih pravila, imaju narušen osećaj za sintaksu. U velikom broju slučajeva disgrafija je udružena sa disleksijom.

Mucanje je poremećaj tečnosti, tempa i ritma govora praćeno ponavljanjem delova reči i rečenica, produžavanjem glasova, zastojima u govoru, neadekvatnim pauzama, ubacivanjem različitih glasova, poštapalicama, produženim trajanjem govora, raznim nepotrebnim zvukovima, manjom količinom govorenja. Može biti praćeno žmirkanjem, facijalnim grimasama, pokretima glave, trzajima tela i sl.

Postoji više tipova mucanja

• Fiziološko mucanje:
  Javlja se rano oko 2-3 godine, kada se dete susreće sa novim rečima i apstraktnim pojmovima čije značenje ne poznaje. Zahtevi su sve veći sa upoznavanjem gramatike i sintakse. Ipak fiziološko mucanje uglavnom prolazi spontano ako okolina pravilno odreaguje tj. ako se ne pridaje velika pažnja greškama u govoru. Deca nemaju svest o svom govoru pa ga samim tim i ne izbegavaju.
• Primarno mucanje:
  Slično je fiziološkom mucanju, ali su zastoji izraženiji i češća su ponavljanja glasova i slogova. Dete ponavlja pojedine glasove ili slogove ali ne i reči. Dete nema svest o govornom problemu, ali ovakav govor već privlači paznju slušaoca.
• Sekundarno (pravo) mucanje:
  Postoji svest o problemu. Opšta mišićna napetost, dete ima strah od govora. Strah je propraćen fiziološkim manifestacijama kao što su znojenje dlanova, knedle u grlu. Razvija svest o sebi kao osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti (kao što su žmirkanje, zabacivanje glave na jednu stranu, podizanje ramena). Česte su duže pauze u govoru, jer dete pokušava da savlada teškoću, ili zbog traženja druge reči koja neće zadavati problem. Poteškoće se uglavnom javljaju na suglasnicima (P, B, G, T, ), u vidu produžavanja ili ponavljanja glasova, slogova ili reči. Strah od govora dominira osobom što može prouzrokovati mnoštvo problema, česte su depresije, dete se povlači u sebe, oseca se manje vrednim.
• Akutno ili naglo (abruptno) mucanje:
  Javlja se kao reakcija na psihološku ili fizičku traumu. Mucanje se naglo javlja usled patološki povišene emocionalne reakcije na traumu. Akutno je sedam do četrnaest dana od momenta nastanka, jer u tom periodu još nije došlo do automatizacije takvog načina govora. Zbog toga je jako bitno da se u što kraćem roku obratite za pomoć da se mucanje ne bi produbilo.

Autizam, Aspergerov Sindrom